normalna
iz ugla

Samo da preživimo i ostanemo normalni

Ne mogu, ne znam ni u normalnim okolnostima potpuno često da se opustim.

I, baš me trenutno briga o radu na sebi, da učim neke nove jezike, da kao neki pokušam da iskoristim ovo vrijeme, pa možda i unovčim. Imam i previše briga, a sve se svode na to da svi budemo dobro.

U svakom trenutku razmišljam kako su moji, da li su stvarno dobro. Jeza me hvata i na minimum šanse da se babe i djed razbole.

Ne daj Bože.

Razmišljam šta ako on se zarazi, jer sad mora da radi.

Ne radujem se ni kad saopšte manji broj zaraženih ni da trenutno statistički nema puno mrtvih. Ne mogu, boli me svaki život. Ne smijem ni da zamislim kako je njihovim porodicama.

Ljutim se na svaki otkaz, smanjenje plate, povećanje cijena, a možda bih negdje i pokušala sve to da razumijem – zbog ove situacije.  Ne mogu, ja sam čovjek. Nisam neki programirani ekonomista. Plaši me kriza koja nikad nije ovdje ni prošla, a raste sve više.

Od čega ovaj narod da živi i kad sve ovo prođe? I bez ovog virusa, javne kuhinje su nam pune, djeca nam odrastaju u šupama…

Nedavno, jedna majka je došla u prvi market i molila za malo hrane djeci.

Pa kako da se pravim da je sve dobro?

Nije, ne znam hoće li biti, kad će stati…

Kao ni vi.

Znam samo da jedino što moramo sad je da ostanemo kod kuće, poštujemo sve mjere i jedini rad na sebi da nam bude – ostati normalan.

 

Autor: Željka Pavlović

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *